Filozofija

Meditacija za one koji sebe smatraju ružnim

"Nisam mogao da meditiram jer sam stalno bio ubijen zbog svojih nesavršenosti."

Ljepota me zapravo nije smetala. Moja majka je radila kao medicinska sestra, držala farmu i nije marila za njen izgled: kratku kosu i manikir. Njen jedini kozmetički proizvod bio je crveni i ružičasti ruž, koji je služio i kao ruž. Međutim, koristila ga je samo za velike praznike kao što je Božić. Nikada nisam namjerno rečeno da je briga o sebi mnogo neozbiljnih žena, ali primjer majke je obavila svoj posao, a ja sam odrastao sa takvim stavom. Ja nisam pridavao važnost svom izgledu do tridesete. Nakon teškog razvoda, koji je kulminirao u ne manje teškim vezama, prerano sam uronio u krizu srednjih godina i ubrzo postao beznadna depresija. Potisnuto stanje, kao što se često dešava, bilo je praćeno sporednim efektom: moje samopoštovanje je palo na nulu. Govoreći o samopoštovanju, mislim na najbanalnije i rasprostranjenije značenje ove reči: više se nisam osećala privlačno.

Kraljevstvo iskrivljenih ogledala

Do izvesne tačke, moj izgled mi je odgovarao: ne "Miss Universe", naravno, ali nisam ni sebe smatrao ružnim. Međutim, depresija prodire u sve nivoe bića. Sada, gledajući se u ogledalo, nisam osećao ništa osim gnušanja. Prvi put u mom životu, uhvatila me duboka sumnja u sebe, i bila sam bolno ljubomorna na žene koje su mi se, činilo mi se, činile bolje od mene - to jest, svaka od njih. Ali to nije sve. Bio sam ljut na sebe što sam dao svu važnost ovim pitanjima. Moje patnje su mi se činile ponižavajuće: od kada sam postao jedan od onih koji su zabrinuti za oblik nosa?!

Situacija je bila otežana činjenicom da sam malo prije toga počeo prakticirati jogu i biti zainteresiran za duhovni razvoj uopće. U svakoj od mnogih knjiga o ovoj temi opisana je praksa nevezanosti i dovoljno sam pročitao kako bih bio siguran u jednu očiglednu činjenicu: sve dok vizuelna privlačnost ostaje glavni uzrok mog bacanja, neću se ni približiti prosvetljenju ni korak. Moja površnost me prestravila. Nisam bio u stanju da meditiram jer sam stalno bio ubijen zbog svojih nesavršenosti - a onda sam bio još više ubijen jer sam bio zabrinut.

Dugo sam se mučio i odlučio da svoj bol podelim sa Beatrice, prijateljem koji je bio dublje uronjen u praksu joge od svih koje sam znao. Živela je skoro 20 godina u ašramu, gdje je vodila odgovarajući način života - vjerovala je od jutra do noći. Osim toga, za razliku od jogina koje sam poznavao, ona je bila najskromnija osoba.

Bila sam posramljena i pocrvenjela, priznao sam Beatrice kako mi je neprivlačna, koliko ludo zavidim drugim ženama i kako mi je ponižavajuća moja nesposobnost da se nosim sa tim blesavim iskustvima. I onda sam joj rekao da znam tačno šta će biti njen odgovor: fizička lepota je samo pojava, slika u ljudskom umu, proizvod iluzija koje treba raspršiti ako želimo da sledimo put duhovnog rasta.

Ali Beatrice me iznenadila. "Znam šta ti treba", reče ona. "Trebala bi početi gledati u ogledalo i trošiti puno vremena na to. Proučavaj svoje lice svaki dan dok ne vidiš kako je to stvarno lijepo. Pretvori ovaj proces u meditaciju A kako bi vam bilo lakše da se osjećate privlačno, idite u salon, napravite novu frizuru, počnite koristiti kozmetiku, kupite novu odjeću - promijenite. "

Bila sam apsolutno obeshrabrena: kako bi ona, koja je polovinu svog života posvetila jogi, mogla to da posaveti ?! Kao da mi je ponuđeno da pogledam u prodavnicu kozmetike na putu do prosvetljenja! Počeo sam da prigovaram: "Ali zar veliki majstori joge nisu rekli da treba da idemo dalje od ograničene percepcije fizičke ljuske da bismo videli našu pravu prirodu?" Međutim, Beatrice se nije šalila: "Ne možete ići dalje od ograničene percepcije sve dok ne naučite da prihvatite ovu istu školjku. I u ovom trenutku ste potpuno nesposobni da prihvatite činjenicu da ste zapravo prilično privlačni. očigledne stvari su prava nečistoća. Kako ćete videti nešto više?

Kut refleksije

Zbog nedostatka bolje strategije, slijedio sam njen savjet. Proveo sam novu frizuru, moderan džemper i sjajne naušnice. A onda, oblačeći se i osećajući se u isto vreme, iskreno, apsurdno, sjeo sam pred ogledalo da počnem meditirati. Prva sesija je završila suzama. Kao drugi, i treći, i četvrti ...

Ali stalno sam se vraćao u ogledalo. Osećao sam da su ove suze manifestacija ozbiljnog unutrašnjeg problema. Proučavajući svoj odraz, videla sam svoje najneprijatnije karakteristike: neadekvatnost, sram, samo-prezir, zavist, ljutnju. I zato sam obilazio ogledalo sa strane - i to uopšte ne zbog sklonosti ka pretjeranoj samokritičnosti. (I dalje mislite da je vaš nos prevelik? Provjerite.)

Nakon nekoliko dana mučenja, shvatio sam da želim da završim ovu aktivnost više od bilo čega drugog. Iskustvo je bilo previše bolno. Ali onda sam se sjetila svoje djevojke (zapanjujuće ljepote), koja je postala savršena ljepotica žrtve opšteg ludila. Toliko dugo i iskreno je uzimala u obzir sve ideje o idealima, opsesivno ponuđene od strane medija i industrije lepote, koje su se na kraju pretvorile u samo-prezir i obećale da nikada neće gledati u ogledalo - i da nisu tražile skoro 10 godina. U izvjesnom smislu, to je bio hrabar korak, pa čak i prkosan, ali u isto vrijeme tužan. Lice joj je izazvalo tako jake negativne emocije koje je bukvalno sabotirala stvarnost čitavu deceniju. Od čega se ona lišila? I zašto sam se izgubio?

Te su me misli vratile u svoj odraz. Prevladavši suze i nevjerojatnu nelagodu, nastavio sam sjediti pred ogledalom i gledati sebe kako plačem. Onda, posle otprilike nedelju dana ovih eksperimenata, postepeno sam počeo da osećam kako je u mom srcu rođeno saosećanje. Ogledalo je dovelo do nečeg sličnog efektu odvojenosti, i ja sam počeo da ne vidim "sebe" - depresivno i jadno, već "nju" - čoveka iza stakla, očigledno patnje. Usredsredio sam se na osećaj samilosti, i ubrzo me je moja ljubaznost smirila, suze su se isušile, i konačno sam uspela da pogledam sebe bez da doživim akutni emocionalni bol. U tom trenutku sam počeo da vidim stvarno.

Prva osoba

Ljudsko lice - šta god to bilo - je izuzetno zanimljiv objekt za kontemplaciju, pravo čudo stvaranja. Pre više od petnaest stotina godina, Sveti Augustin je pisao o tome kako je bio zapanjen svaki put kad je hodao ulicom i gledao beskonačnu raznolikost ljudskih lica: svaka: dva oka, dva uha, nos i usta ... "

Nakon nekoliko sedmica "meditacije ogledala", i ja sam, poput svetog Augustina, počeo da obraćam pažnju na ljude koji prolaze pored mene. Iznenada, lice svakog od njih postalo je predmet moje velike pažnje - i svaka je bila zapanjujuća.

Nije tajna da je depresija popraćena ekstremnim narcizmom: osjećaj duboko nesretan i koncentriran na našu tjeskobu, prestajemo da vidimo svijet oko nas. Tako da nisam vidio ništa osim svoje vlastite muke. S vremena na vrijeme bio sam rastresen od njih, ali samo da bih svoj život zaokružio zavidnim pogledom i još jednom vidio koliko sam bio sretniji, atraktivniji i uspješniji.

Međutim, sati provedeni pred ogledalom učinili su me - ne, ne koncentrirati se na sebe još više, kako bi se činilo - da ponovo vidim kako je svijet u svojoj raznolikosti nevjerojatan.

Morao sam da shvatim da sam deo ove različitosti. Stvoren sam da budem drugačiji. Odjednom sam otkrio da moj nos nije toliko velik, da je zapravo savršen, moj nos, jer ga je stvorio neko (ili nešto) posebno za mene. Da nije tako, onda ne bih bio onaj koji sada, ne bi bio drugačiji na svoj način. A moje oči su zadivljujuće. Ako ih pažljivo pogledate, možete razlikovati šest do sedam nijansi plave. A to znači da su ... da, lepe su.

Na kraju sam otkrio neverovatan, magični svet. Posle dva meseca meditacije, morao sam da odustanem i priznajem da sam u ogledalu video lepotu. Ne samo u boji očiju - u liniji brade, mekoj konturi usana, svetlo rumenilo koje pokriva obraze, u mat boji i dodirućem obliku ušiju - u svemu! Bio sam privlačan. Ne, više nego privlačno. Ja ću biti iskren s tobom - bio sam očajan, prokleto lijep.

Starring

A onda je došla najhrabrija misao o svemu što mi je palo na pamet tokom meditacija. Pre-po-press, moje lice je stvarno divno. Verovatno to znači da iza njega leži jednako divna duša sa svim svojim vrlinama i osobinama. Ako je tako, zašto ne samo shvatiti i prihvatiti ovu činjenicu? Istina je da je svaki od nas lijep na svoj način, au našoj ljepoti smo dio velikog ciklusa u kojem se sve rađa i raspadne. U ovoj veličanstvenoj i živopisnoj izvedbi života svatko igra ulogu namijenjenu samo njemu. I zato sam još uvijek "Miss Universe". Na svoj način.

Pogledajte video: Kako svladati netrpeljivost prema ljudima koji nastoje da vas izbace iz takta - Marijana May (Decembar 2019).

Загрузка...